Освојена

Освојена је ова планета лудости.
Нема те више да под
тешким оклопом нападаш тврђаву,
копљем пробијеш и сам камен.

Добијено је ово утврђење дугом борбом,
на измаку снаге, у неочекиваном тренутку.
Загрцнут прашином, крвавом надом,
осушеним сузама и знојем...побеђујеш!

Мирно јутро шеташ утврђењем,
док изломљене капије прижељкују још неки удар,
тихо прикрадање са источне стране,
неочекивани додир хладних зидина,
твојим прстима!
Волела је ова гомила камена близину јуриша,
потрес пета забодених у мокру земљу-

А ту си!-

У саплитању дана о месечеву сенку,
навика је да те видим у борби.
Треба поверовати да су
избрисани трагови зарђалих окова,
да сам освојена и слободна!

Фрагменти

Мислила сам да ћу имати плаве очи,
округлу собу и лампу у ћошку,
прву фотографију: црно- белу!,
град у боји,
веселе пролазнике
и чврсту жељу да те нађем!


Добила сам смеђу косу и браон очи,
прстен који сам обећала
да нећу изгубити,
мост окачен о сенку града,
лептира за љубимца
и чврсту жељу да те нађеног прихватим!

Дух (последње писмо)

Стално долазиш и одлазиш –
тражиш од мене сећање.
Не знам ти глас ни покрет,
облик памтим по фотографијама.
Упила сам траг твоје тешке руке,
својим челом,
као знак да од тебе потичем,
а често заборавим...
Посети ме чешће!
Имам да ти поверим
огледало искривљених одраза,
жељу коју нисам прерасла,
неспретно одигране улоге,
замршене неспоразуме.
Ште ћеш са њима?
Има ли у том другом свету мера,
којом ћеш им одредити трајање?
Чудно си се под ову кожу сместио,
али ја не умем да будем чувар твог легата,
само сам неспретни наследник твојих трагова.
Одрасла сам у превртању пустиње,
тражећи темељ твоје куће...а тамо осама -
тиха, ненаметљива у свом трајању.
Тако ми и у дан тихо унесеш сунце,
гурнеш кроз прозор таштину
и оставиш ме саму у савест загледану.
Не варај се, чујем ти кораке,
ја и желим да си ту
у својој црној мантији
нескривено жив у сећању.

Лутка на навијање

Као покварена лутка,

заустављена у времену,

укочених зеница,

са ногом пруженом у корак...

Заувек заробљена

у излогу веселих боја,

у црној хаљини...

Намештена у ову

непријатну позу...без излаза!

Хвата је паучина

из ћошка код

старог грамофона,

који не свира.

Предали су је туђим погледима

иако није на продају.

Има грешку:

колико год пута да окренеш кључ, она не игра...

Заробили су је  у стаклену кутију,

јер је ни фабрика неће назад.

Тек када угасе светла и навуку завесе,

може да седне у сабласну позу

изморене лутке и заплаче...

Гробље тајни

Испровоциран  сопственим лудилом

газиш по гробовима

мојих тајни.

На граници обести

запаљена свећа

чува последњу капију савести,

док врелим воском стављам печат

на језике којима смо општили.

Пољупцем молим

хладну надгробну плочу да се отвори,

да се поново родим.

Привилегију

што ми је гроб обележен,

пупољцима  освештавам.

Ружа ће бити

прва реч коју ћу изговорити,

када поново проходам.