Nova adresa

Drugari,
tek sam stigla, a već se selim ;) Ovo je link za moj  novi prostor, od sada ću tamo da piskaram, pa kada ste raspoloženi svratite!

http://peshcanik.wordpress.com/

Naravno da bi sve ovo bilo savršeno da i na novoj adresi nemam problema...naime na Wordpress'-u imam svoj profil na kome je davno postojao i blog, a koji sam izbrisala. Sada sam napravila novi blog, ali dešava se da kada neko pokuša da mu pristupi  preko novog nickname-a (Peščana), dobije obaveštenje da blog više nije dostupan......
da ne dužim i ne komplikujem, blog je moguće videti jedino ako se ide direktno na novu adresu.

Hvala vam svima sto ste svraćali u moj sobičak, nadam se da ćemo se i dalje družiti :))))))))

Несташна киша

Нећу данас да водим кишу у шетњу.
Истргне ми се из руке,
испрска пролазнике,
па им на крају данa ја будем крива!

Играћемо се у стану
док не прође облак за којим јури,
па ћемо на миру да шетамо:
ја и киша у мени!

А ветар?!

Ветар је још тежи за шетњу.
Уствари ја још не знам шта он тачно ради:
шета, скаче, лети,
звижди, завија, савија, пева?!
А ако је стварно расположен,
отме ми кишу из руку,
па хоће да je љуби,
да заједно са њом плеше...

Никога данас нећу да водим у шетњу...
видећемо се увече,
када дођу да преспавају у мени.

Маскарaда

 

 

 

 

Маске су пале!

Туп ударац о под,
тера ме да затворим очи,
на кратко...

Сви су провидни,
Покушавам да ухватим
обрисе тела,
узалуд...

Видим само
широки простор округле дворане
и маске на паркету!

Освојена

Освојена је ова планета лудости.
Нема те више да под
тешким оклопом нападаш тврђаву,
копљем пробијеш и сам камен.

Добијено је ово утврђење дугом борбом,
на измаку снаге, у неочекиваном тренутку.
Загрцнут прашином, крвавом надом,
осушеним сузама и знојем...побеђујеш!

Мирно јутро шеташ утврђењем,
док изломљене капије прижељкују још неки удар,
тихо прикрадање са источне стране,
неочекивани додир хладних зидина,
твојим прстима!
Волела је ова гомила камена близину јуриша,
потрес пета забодених у мокру земљу-

А ту си!-

У саплитању дана о месечеву сенку,
навика је да те видим у борби.
Треба поверовати да су
избрисани трагови зарђалих окова,
да сам освојена и слободна!

Фрагменти

Мислила сам да ћу имати плаве очи,
округлу собу и лампу у ћошку,
прву фотографију: црно- белу!,
град у боји,
веселе пролазнике
и чврсту жељу да те нађем!


Добила сам смеђу косу и браон очи,
прстен који сам обећала
да нећу изгубити,
мост окачен о сенку града,
лептира за љубимца
и чврсту жељу да те нађеног прихватим!

Дух (последње писмо)

Стално долазиш и одлазиш –
тражиш од мене сећање.
Не знам ти глас ни покрет,
облик памтим по фотографијама.
Упила сам траг твоје тешке руке,
својим челом,
као знак да од тебе потичем,
а често заборавим...
Посети ме чешће!
Имам да ти поверим
огледало искривљених одраза,
жељу коју нисам прерасла,
неспретно одигране улоге,
замршене неспоразуме.
Ште ћеш са њима?
Има ли у том другом свету мера,
којом ћеш им одредити трајање?
Чудно си се под ову кожу сместио,
али ја не умем да будем чувар твог легата,
само сам неспретни наследник твојих трагова.
Одрасла сам у превртању пустиње,
тражећи темељ твоје куће...а тамо осама -
тиха, ненаметљива у свом трајању.
Тако ми и у дан тихо унесеш сунце,
гурнеш кроз прозор таштину
и оставиш ме саму у савест загледану.
Не варај се, чујем ти кораке,
ја и желим да си ту
у својој црној мантији
нескривено жив у сећању.

Лутка на навијање

Као покварена лутка,

заустављена у времену,

укочених зеница,

са ногом пруженом у корак...

Заувек заробљена

у излогу веселих боја,

у црној хаљини...

Намештена у ову

непријатну позу...без излаза!

Хвата је паучина

из ћошка код

старог грамофона,

који не свира.

Предали су је туђим погледима

иако није на продају.

Има грешку:

колико год пута да окренеш кључ, она не игра...

Заробили су је  у стаклену кутију,

јер је ни фабрика неће назад.

Тек када угасе светла и навуку завесе,

може да седне у сабласну позу

изморене лутке и заплаче...

Гробље тајни

Испровоциран  сопственим лудилом

газиш по гробовима

мојих тајни.

На граници обести

запаљена свећа

чува последњу капију савести,

док врелим воском стављам печат

на језике којима смо општили.

Пољупцем молим

хладну надгробну плочу да се отвори,

да се поново родим.

Привилегију

што ми је гроб обележен,

пупољцима  освештавам.

Ружа ће бити

прва реч коју ћу изговорити,

када поново проходам.

Мађионичару чаролијашу

 

У твојим рукама
све је само игра вајања...
оштра ивица времена губи суровост,
дајеш јој могућност лако остваривог циља.

Моје време си лако скратио.
Једном руком правиш облике,
прстима друге осликаваш бравуре:
сваки облик изгледа могућ,
савачији хаос сагледив,
језици савршено преводиви...
у твoјим рукама!

Покретом предвиђаш
линије мојих дана,
налазиш рупе у закону хаоса,
све умеш да објасниш без обмане.

Једино је твоје време заточеник,
мучено и прогањано од истог судије...
Снага примењивости слаби,
када твоја патња доће на ред...
врата су јој унапред затворена,
кључеви прогутани,
туђи трикови јефтини,
а други маћионичари одавно прогнани!

Где да купим чаролију за тебе?!

Парковијада

Дошла сам да видим јесен,
парче мириса у густом граду.
Замолићу те да седнеш до мене,
у први ред...
ово је најбоља клупа у парку!

Седи,
желим са неким да поделим овај филм,
да и када се представа заврши,
до касно у ноћ,
причамо о овом распадању лета,
лист по лист...

Не откривај истину
случајним критичарима,
да смо безнадежно изгубљени
у мирису осушених боја... и киши!

Тврдоглаво тврдим

Да ли знаш?
колико сам тврдоглаво тврдила
да ми се неће десити да се угасим!?

Ма каквим ми злом крв тровали,
знала сам да ћу остати – ЈА!
Необорена, чврста,
тврдоглаво у сан загледана.

Знаш ли?
са каквом сам лакоћом веровала
да нема пада
који ме може ослепети,
урлика пред којим ћу занемети!?

Да ли знаш?
како сам тврдоглаво умела
да дан обојим осмехом,
да у ранама зацелим,
болесна устанем
и тврдоглаво да тврдим
да нећу умрети?

Да ли знаш?
како сам тврдоглаво певала
када су сви плакали!
А из пада се пробудиш
изненађено празан,
нагло израстеш у – НИШТА!
Обори те налет лаког ветра
док у великој борби
догореваш ватром сопствене снаге.

Разумеш ли?
није тешко
борити се, пасти,
ни после пада устати, ма не!
То су дечје игре!
Покретна сенка бити,
безлична, продужена рука ничега! –
то је хорор коме се не надаш!

Знаш ли?
да ништа не помаже
када пред очима огољена
пукне издаја!
Каква лаж! да смо после пада јачи,
…само смо свеснији….
а боли што више нема бајке
у којој можеш
тврдоглаво да тврдиш
да тај Хад теби неће да се деси.